PORTAL PRESSUM

Kolumna Adriano Šćulac: Piši, riši, crtaj, šaraj

Kolumna: Adriano Šćulac
2016-11-06 12:10:21

Oduvijek su se pisali i nekad više, nekad manje, bili u modi. Nazivamo ih grafitima. Znaju biti  pisani po zidovima običnom kredom, kakvim debljim flomasterima i naravno raznim sprejevima. Sjećam se pred dosta godina u Labinu se na novo obojila jedna velika stambena zgrada. Boja lijepa, neka crvenkasta. Divota za vidjeti. U ta vremena već su postojali sprejevi, pa je netko na toj zgradi napisao crnim sprejem, «A što sad». Uništen je bio nečiji posao, stanari su negodovali, ali je taj netko postavio pitanje sebi i nama, što će se dalje dešavati, sa zgradom. Gledam te grafite ima ih po svuda. Po većim gradovima naravno više. Sjećam se jednog kojeg sam vidio u Puli, na jednom zidu, pisalo je «U današnje je vrijeme teško biti glup, velika je konkurencija», ili Rovinj centar grada, «Vodite ljubav a ne pse».

Ti koji grafite pišu, uništavaju imovinu i zidove, ali im se mora priznati da su kreativni, samo što tu svoju kreativnost pokazuju na krivim mjestima. Već sam u uvodu napisao da je toga bilo oduvijek, samo se to činilo primitivnijom tehnikom, kredom i olovkama. Osnovna škola «Ivo Lola Ribar» u Labinu, još dokle sam ja tamo bio đak, renovirala se skroz, iznutra i izvana. Sve novo, vanjski zidovi bijeli. Netko iz društva došao je na ideju da se napiše nešto na zidu. Složili smo se i mi ostali. Svatko je trebao to učiniti po nekom svom nahođenju i kreativnosti.

Kao pribor nismo mogli koristiti bijelu kredu, jer je zid bio bijel, pa smo nabavili neku, zelene boje. Prijatelj iz školske klupe, napisao je ljubavnu poruku. Neki su nešto nacrtali, ja što iz ne kreativnosti, što iz toga da ispadnem hrabar, napisao sam svoje ime i prezime. Bilo je to učinjeno kasno navečer, nakon nastave. Drugo se jutro digla dreka i prašina. Sjećam se ondašnji direktor škole bio je jako strog, izgledao opasno, a nije bila novost i da je znao udariti. Ispitivalo se tko je to mogao napisati i nacrtati, tko su ti «dripci» koji su uništili zidove. Jedino je bilo lako u mom slučaju. Ime i prezime sve je kazivalo i naravno da sam zajedno s razrednikom bio pozvan kod direktora.

Prvo sam nijekao bilo kakvo pisanje, jer mogao je moje ime netko drugi napisati, ali je direktor rekao da me već netko izdao i u onim godinama naravno da sam odmah priznao. Bilo je to moje prvo bolno pisanje, jer direktor, koji se Šamanić prezivao, dokazao je da bi mu bilo pristajalo i prezime (Šamar)ić. Tako me istukao da mi je zujalo u glavi nekoliko dana i zakleo sam se tada, da su za mene grafiti, završena stvar.

Ipak je ljepše i nadasve bezbolnije, pisati ovako, zar ne? Po Labinu tih grafita baš i nema bog zna što. Ako se poneki tu i tamo nađe, nije baš kreativan i osmišljen, jer napisati  «Nada je kurva» baš i nije nešto kreativno, a upravo se jedan takav nalazi kod gradskog boćališta. Par su ga puta čistili, ali je taj netko navalio, pa ponavlja li ponavlja. No nisu samo zidovi, za pisanje gluposti. U današnja se vremena one pišu po internetskim portalima i novinama, ipak je to puno manje uništavanje imovine.

Adriano Šćulac

Izvor: OVDJE

umag  tz umag